U poslednje vreme zaista imam nepodnošljivu pobunu protiv matrice „podrazumeva se“. Čim mi neko pomene: „Vanja, podrazumeva se da…“ kao da mi pritisne crveno dugme i eksplodiram u trenutku. Sedimo u jednom crnogorskom primorskom kaficu i prilazi nam konobar. – Molim vas, latte macchiatto i amerikano kao i dve ceđene narandže. – A đe ćete…

Na plaži sam u praskozorje. More, bonaca, vedro nebo, pirka i miluje povetarac. Miriše na so, mleko za sunčanje i ceđenu pomorandžu. Vlada apsolutni mir. Nikog na vidiku. Ubrzo mi dolaze drugari. Društvo mi prave jedan stariji, crno-beli avlijaner, a nešto kasnije se pridružuje žuti mačor. Znamo se, već godinama. Uvek se pojavi desetak minuta…

Sačekala sam da prođe skoro ceo jun. Bila sam strpljiva – i sa sobom i sa drugima. Zapravo, sada imam povod za rekapitulaciju, za svojevrstan rezime, budući da sam postala većinski vlasnik svog života. Šta to nosi sa sobom? Divne stvari – od ličnih granica, preko odgovornosti, do slobode. U svojim razmišljanjima, u posmatranju sveta…

Sedim u renoviranom kafiću koji je ranije, po mom ukusu, izgledao rafinirano – ne prenatrpano, izglancano, a opet pomalo razbarušeno. Na stolovima u ćoškovima stajale su knjige, uz koje se moglo sesti, čitati ili boemski ćaskati, dok je u pozadini uvek svirao dobar muzički zvuk – ambijentalan, taman toliko da dopunjava misli i ideje, neopterećujuće…