Na plaži sam u praskozorje. More, bonaca, vedro nebo, pirka i miluje povetarac. Miriše na so, mleko za sunčanje i ceđenu pomorandžu. Vlada apsolutni mir. Nikog na vidiku. Ubrzo mi dolaze drugari. Društvo mi prave jedan stariji, crno-beli avlijaner, a nešto kasnije se pridružuje žuti mačor. Znamo se, već godinama. Uvek se pojavi desetak minuta pošto se udobno smestim na ležaljku. Zovem ga Kalimero. Odaziva se. Imamo naš mali jutarnji ritual. Dođe, lizne mi levo stopalo. Ja mu iz torbe izvadim keksić. Priđe i elegantno mi pojede iz ruke, a onda mi oliže i desno stopalo. Smesti se kod nogu, dok konstatno maše lepezastim repom. Mačak se niotkuda pojavi pola sata kasnije. Oglasi se kratkim mjaukom, priđe da mu pomilujem glavu, napravi krug oko ležaljke, usput me dodiruje repom, kod nogu se omirišu Kalimero i Žuća, onda mačak legne kod moje leve ruke. Otvaram torbu i vadim keks za njega. Dok mu levom dajem, desnom spuštam torbu.
Moja torba nije samo torba. Ona je – teritorija. Mesto gde prestaje logika, a počinje ženski kvantni haos. Gde živi ruž iz 2017, dva upaljača, tri parčeta papira s važnim stvarima koje više niko ne može da pročita, i ključ od nečega čega više nemam. Možda bivšeg identiteta.
Torba je moj pokretni dom, i tužno je, a istinito, da sam ponekad urednija u njoj nego u sopstvenim mislima. Ili obrnuto – što bi Jung rekao: sve što ne sredimo u glavi, stavićemo u torbu.
Ranije sam imala crvenu za plažu i nisam je menjala sedam sezona. Bila mi je važna, mirisala je na školjke, more, imala pesak, čak i kad je operem u mašini, ostane po neko zrnce. Pričala je priče. Čak sam se i vezala za nju. Kao za terapeutkinju kojoj sve poveravam, ali mi nikad ništa ne vrati. Samo zadrži – i ćuti. Sada je došla ganc nova „ispod čekića “ zelena. Odmah smo se zbližile, a usput je nasledila od prethodne poneku sitnicu.
U torbi su tragovi dana kad sam bila nežna, besna, sređena, preumorna, zaljubljena i izgubljena. Ponešto za svaki slučaj. Samo još da znam – koji slučaj.
Ona je moj neslužbeni CV. Napisala sam u njoj više neplaniranih pesama nego što sam otvorila Word dokumenta. U njoj su žene koje sam bila i koje još nisam smela da postanem. Njena unutrašnjost podseća na moje emotivne slojeve – preklapaju se, neki se lepe, neki zveckaju, a neki bole kad ih slučajno napipam.
Kažu da muškarac može da sazna sve o ženi – ako mu da da zaviri u torbu.
Ja kažem: neka proba, pa nek’ preživi.
Jer moja torba nije haos.
To je sistem složen po logici koju osećam, a ne mogu naučno objasniti.
To je ritual samoodržanja.
To je jedini prostor gde imam sve – osim možda sebe.
Ali uvek imam ogledalce. I to mi bude dovoljno da se podsetim:
da se pogledam, popravim, ili konačno – pogledam dublje.
I tako, pred put sam rešila da je sredim. Crvenu sam pažljivo praznila, kao da otkopavam arheološko nalazište – sloj po sloj. Tu je karta iz bioskopa s datumom kad sam prvi put rekla ne. Parče lavande iz torbe jedne stare prijateljice. Račun za kafu koju nisam popila do kraja jer sam požurila da budem dostupna. Nekome.
Brišem ogledalce. Nije ogledalo krivo što se ponekad ne prepoznam.
Brišem karmine koji više nisu moji. Brišem tragove žurbi, sumnji i „možda sutra“.
Utorbavanje je možda ženski oblik meditacije – svesti šta sve vučem sa sobom. I šta mogu da pustim.
Ona je moje spolja, ali sve više postaje moje unutra. Ako sam haotična – biće i ona. Ako sam sabrana – ne stane ništa. Samo mir.
Zato je ne menjam često. Samo ponekad presložim.
I zahvalim joj se što me nosila – čak i kad ja nisam znala kuda idem.
Jedni od retkih koji mogu da joj priđu, onjuše je, pa čak i legnu na nju su njih dvojica Kalimero i Žuća. Osete da mogu, ali ne preteruju. Istina to rade onda kada se udaljim od torbe i ležaljke i kada sam u vodi. Verujem da osećaju da je tu blago za koje su oni odgovorni. I tako na smenu dežuraju.
