Sačekala sam da prođe skoro ceo jun. Bila sam strpljiva – i sa sobom i sa drugima. Zapravo, sada imam povod za rekapitulaciju, za svojevrstan rezime, budući da sam postala većinski vlasnik svog života. Šta to nosi sa sobom? Divne stvari – od ličnih granica, preko odgovornosti, do slobode.
U svojim razmišljanjima, u posmatranju sveta i samoposmatranju, setila sam se jednog umetnika i njegove davne predstave. U njoj je samo izašao na scenu i stajao pred publikom 80 minuta. Bitne su bile reakcije ljudi. Poludeli su – želeli su da se nešto desi. Nisu hteli da prihvate da je to predstava. Nisu želeli da ga gledaju kako ćuti i posmatra. Nisu shvatili da se sve odigrava u njima samima.
Neki su bili razočarani, drugi besni. Bilo je i onih kojima se činilo genijalnim da sve to samo – posmatraju. Retko ko je shvatio da su oni glumci, a ne on. On je publika, a ne oni. Njegova tišina je tekst. Njegovo prisustvo je ogledalo. Sve je njihovo. Ništa njegovo.
Došli su da gledaju umetnika, a zatekli sebe – u ogledalu. Mislili su da će posmatrati predstavu, a zapravo su bili posmatrani. Bez reči. Bez osude. Bez maske. I to im je bilo najneprijatnije – što neko ima hrabrosti da ne nudi ništa. Da ne zabavlja. Da ne tumači. Da ne obećava, ne laže, ne priznaje. Da samo – postoji. Oni retki koji su ostali u tišini, počinju da ga vide. Ne njega – već ono što je ispred njih celog života: njih same.
Tako sam i ja slušala svoju tišinu i shvatila da to nije praznina, već prostor u kome se nalaze svi odgovori koje izbegavamo – zbog buke sveta, ili buke u sebi. Jedno je sigurno: tišina uvek govori istinu. Sebi da se svidiš, ne kada se pogledaš u ogledalo, već kada zaćutiš. To je važno.
Važno mi je da imam zdrave granice sa ljudima oko sebe. Ne ulazim u to ko je šta uradio, da li je neko kriv ili prav – polazim od toga da svako daje neki svoj dnevni maksimum i pruža ono što ima. Na lične granice gledam kao na pokretni most. Sličan onom koji je bio na ulazima srednjovekovnih zamkova, okruženih vodenim kanalom. Kada je spušten – dostupna sam. Postoje i trenuci kada sam nedostupna. Bez griže savesti. Bez potrebe da objašnjavam svoje „ne“.
Prvo, zato što sam dobronamerna i ne uzimam ljudima za zlo gluposti koje čine. A, bogami, često to rade.
Drugo – nisam licemer. Kada nisam raspoložena, ne pretvaram se da jesam.
Odgovornost je važna. Sa njom sam stabilnija, fokusiranija i potpuno mirna. Uvek sam odgovorna za ono što kažem, napišem, uradim. Međutim, nikako nisam odgovorna za to kako će neko da shvati, tumači i razume ono što sam rekla. Taj deo je njihov – ne moj.
Sloboda je moja samo ako njome ne ograničavam slobodu drugih. To je jasan teren za moje kretanje, mišljenje i delovanje.
Čitanje komentara ispod objava na internetu je posmatranje bez ocenjivanja. Otkrivaju nam sa kim živimo – i sa čim većina ljudi živi.
Neko je zbunjen – ne zna šta da misli.
Neko pogne glavu – posramljen pred vlastitom agresijom.
Verujem da nekome krenu suze – iz nemoći da drugačije izrazi ono što oseća.
Svi su, odjednom, ogoljeni. Nema nazad.
Duboke su i mračne boli u čoveku, a dobijanje prilike da ih artikulišemo na društvenim mrežama – nije lek. Nijedna rana nije brže zarasla zato što je nekom drugom naneta.
Ja nisam na ovom svetu da se takmičim sa bilo kim. Oni koji žele da se takmiče sa mnom – gube vreme. Ja volim da se takmičim sama sa sobom. Prelazim svoje granice i ograničenja, savladavam strahove, učim iz svojih grešaka, prevazilazim poteškoće. Trudim se da budem za milimetar bolja osoba nego juče.
Na kraju svi dobijamo aplauz. Ima ljudi koji razumeju sve i svakog. Čak i glumca s početka priče. Različiti smo. Imamo različita mišljenja i zaključke.
Neko će ga uporediti sa Isusom ili Budom. Neko će u njemu videti proroka. Neko budalu.
Neko zločinca pred sudom. Neko će pomisliti da je to protest protiv vlasti. Neko – borba za prava muškaraca. Svako učitava u njega svoje značenje.
A on je samo hteo da nam poruči: Vratite se sebi. Svojoj tišini. Svojoj istini. Ništa više.
