Sedim u renoviranom kafiću koji je ranije, po mom ukusu, izgledao rafinirano – ne prenatrpano, izglancano, a opet pomalo razbarušeno. Na stolovima u ćoškovima stajale su knjige, uz koje se moglo sesti, čitati ili boemski ćaskati, dok je u pozadini uvek svirao dobar muzički zvuk – ambijentalan, taman toliko da dopunjava misli i ideje, neopterećujuće i rasterećujuće. Mirisao je na dom, na peciva i čaj…
Shvatam da sam u prošlosti. Razmišljam o tome kako je nekada izgledao. Istina, sada je sređen i „umiven“, ali nekako sterilan, hladan i bezdušan. Rekla bih – ne samo drugačiji po izgledu, već po energiji koju emituje. Nostalgično prebiram po sećanjima i nesvesno pokušavam da pronađem ono što sam tu volela. Tu mrvu posebnosti i nečeg domaćeg, meni dragog…
Iz razmišljanja me prenu nečiji baršunasti bariton:
— Lepo si sredio prostor, druže!
Pogledom šetam po enterijeru. Zidovi, stolovi, stolice, cveće – sada plastično, veštačko, besprekorno, a opet – nedovoljno. Sve je nekako „instant“, prolazno, imitacija. Kadriram goste. Nema „starih“ lica. Dva tipa za stolom u levom ćošku telefoniraju, deluje kao da nisu ni zajedno seli. Dve devojke pored se ljube – ali u vazduhu. Nema dodira, samo formalni pozdrav. I ta reč iskače – imitiraju poljubac. Imitacija života.
Za sledećim stolom – par. Svako na svom telefonu, osmehuje se ekranu, dok jedno drugo gotovo da i ne primećuju. Paralelni svetovi. Dva suprotna koloseka. Klasifikujem ih kao: „blizu – ali daleko“. Obuzima me tuga, dok me reči repera Bibe iz zvučnika prožimaju:
„Napunio sam klub, kružio sam tu
Zbog tebe pijan, lud – au
Ja sam uzeo na zub što me radiš kao vu
A ne ulažeš trud – au…“
Zapažanja staju u dve slova – AU. Da li je to: Auuuu, dokle smo stigli? Šta radimo? Kuda idemo? Ili AU kao anatomija promena.
Promene su važne. Neophodne su za rast i razvoj. Ako isto razmišljaš sa dvadeset i sa četrdeset – onda si protraćio život. Zamisli da živiš potpuno isto od rođenja do zrelosti? Da ne napuštaš svoje mesto? Da ti se dani nižu identično – isti ljudi, indentčni razgovori, ponavljajuće situacije? Kao u filmu „Dani mrmota”.
Ali da li su sve promene dobre? Ako gledamo crno-belo – nisu. Život vri od nijansi, od duginih boja. Nije sve kako izgleda na prvi pogled. Ako ne želimo da sve ostane isto, zašto nas onda promene plaše?
Teško je menjati navike – potpuno se slažem. Navike su udobne. Odvikavanje i usvajanje novog je borba. Iz ličnog iskustva: potrebne su mi tri nedelje da se naviknem na novu rutinu – dvadeset i jedan dan odricanja, sumnji, pregovaranja sa sobom. Posle toga, ona postaje „moja“, domaća. Ista stvar važi i za odvikavanje.
Jednom mi se izvesna osoba drsko obratila:
— I šta, kao, vi mislite da nije lako menjati navike?! Lupetate gluposti!
— Verujem da vi imate drugačije iskustvo. Ako vam je lako – iskreno se radujem što je tako.
— Šta je tu teško? Meni je sve lako.
— Ujutru, kada se oblačite, na koju ruku prvo navlačite bratelu od brusa?
— Bože, kakvo pitanje? Ne znam, valjda na levu?
— Probajte da promenite.
Iako sam osoba koja voli promene, i meni se ponekad trzne stomak, zadrhti kapak, ili zatitra srce kada promena zakuca na vrata. Često se svesno trudim da izbegnem rutinu: šetam različitim putevima, menjam lokacije, upoznajem razne ljude. Trudim se da ne zarobim sebe. A ipak, i meni nije uvek lako. Mislim da je to zato što nam rutina daje privid sigurnosti, dok promena donosi nepoznato. A nepoznato je nesigurno i izaziva strah. I još jednom – AU, ne treba se plašiti. Treba živeti.
Tada sam shvatila: ne želim više da sedim u ovom kafiću koji sam nekada volela, koji je nekada bio moj. Promena ne dolazi tiho, ali stiže sa razlogom. I to je u redu. Dobro je da promenim. Dobro je čak i kada tako ne izgleda. Tada – dobro hvata zalet.
