Ponekad mi dođe da napišem blog o cveću, mirisu proleća, tišini meditacije i o tome kako je sve divno, nežno i u balansu. Opušteno vozim ka Paliću, dok mi vetar mrsi kosu, a u sledećem trenutku perifernim vidom uočavam crveni (mj)Audi koji me seče u saobraćaju. Tada mi izleti, kao iz praćke:
– Ko ti dade dozvolu, dečko!?
I eto, sapletoh se o sopstveni entuzijazam. Ne stigoh da ga pošaljem u fetusnu fazu, jer sam lepo vaspitana osoba. To znači da, ako ga već pošaljem u tri Lepe (Lukić), onda ću i proveriti da li je tamo bezbedno stigao. I onda kažem: *ebiga! Kroz glavu mi prođe replika iz filma „Kakav deda, takav unuk“, sa Dragomirom Bojanićem Gidrom u ulozi Žike i Vesnom Čipčić kao Elzom:
– Žika, šta to znači ebiga, ja taj odraz nisam čula?
– Čudi me da ga nema… Je l’, a što to tebe interesuje kad si udata žena?
– Pa kad god izađem, čujem ebiga – u supermarketu, ebiga, ne znam šta to značiti.
– E pa to znači „živeli“, ali samo u otmenom društvu.
– Živeli svi! – da ne budemo prosti, već onako otmeno, želim da živite po spisku. Živeli vi meni 100 godina – od reda, preko reda i redom. Kažem to kao emocionalni aspirin. Ne rešava problem, ali pomogne da ti ne pukne glava od svakakvih situacija.
Nisam rekla da mi je nekoliko sati ranije, dok sam se umivala i čekala važan poziv, zazvonio telefon – i naravno, mobilni je upao u lavabo. Uz mjauk je izletelo: „O sunce ti poljubim! Da ti poljubim!“
Izletim na brzinu da pazarim. Stojim u redu na kasi u „Maksiju“, red se otegao kao pantljičara „s punim koferom“ članaka, a svi oko mene ekstremno nervozni – atmosfera zapaljiva. Ispred mene deda sa unukom u velikim kolicima, dok detetu bombone ispadaju na sve strane. Deda viče: „*Ebo ga miš!“, a dečak ciči od smeha i ponavlja psovku stotinu puta. Ako ništa drugo, napeti ljudi se „otkraviše“ i prvi put posle dužeg vremena videh im nasmejana lica.
Zato – ništa od priče o mom cveću. Ipak, pišem o psovkama. O tim malim, buntovnim rečima koje često guramo pod tepih, a zapravo su najiskreniji oblik emotivne ekspresije. Nisu uvek lepe – ali su stvarne. Jer šta je psovka, nego znak da ti je stalo? Psuješ jer si frustriran, jer ti je svega dosta, jer ti je srce puno, a usta premala da sve izgovoriš „fino“. Psovka je kao vrisak, ali sa ritmom. I ako se koristi s merom – može da bude i smešna i lekovita.
U mojoj viziji terapije pisanjem, često kažem ljudima: „Ako ti je teško da napišeš kako se osećaš – počni psovkom. Ona zna put.“ I stvarno zna. Kad napišeš jedno iskreno „ma grebo te život“, kao da si otvorio branu. Iza toga dolaze rečenice, istine, suze, osmesi. Ne govorim o uvredama, već o onim kreativnim, narodskim, poetskim psovkama koje govore više o nama, nego što ikome žele zlo.
Zato, sledeći put kad ti dođe da eksplodiraš – uzmi olovku. Napiši psovku. Piši dalje. Bićeš iznenađen koliko si toga imao u sebi. Iskrena reč – pa makar bila „ružna“ – otvara vrata pravoj emociji. Možeš reći nešto poput: „U pisanju, kao i u životu, moraš prvo da izbaciš sranje da bi došao do istine.“
Domaći jezik ima najšarenije psovke na svetu – od poštapalica do umetničkih izleta. Neke su smešne, neke zagonetne, ali sve govore o jeziku kao o duši naroda.
Psovke igraju čitav dijapazon uloga – od uvreda do komplimenata. Kontekst je sve. Mogu da budu ventil za frustraciju kad nam nešto ne ide. Psovke ponekad i zbližavaju ljude. Sećam se jednog popodneva s prijateljem na Savi. Blejimo, gledamo u vodu, i razgovaramo o besmislenoj situaciji u kojoj se našao. Na pitanje da li ostaje ili se seli, prostreli me pogledom i kaže: „*Ebem li ga!“ U toj jednoj rečenici – sve je rekao.
Balašević je znao od psovke da napravi stih. U to ime najavljujem Alternativnu psovačku zbirku, podeljenu po žanrovima. Dotle, zapamti: ponekad je najlepši stih onaj koji počinje sa „greb’o ti pas malter“, a završava se sa „sada se osećam sjajno“.
