Kažu ljudi: „I zidovi imaju uši! Pazi šta, kako i kome pričaš. Čudna su vremena došla. Čuvaj se.”
Mišljenja sam da uši imaju zidove, pa svako čuje kad nešto prolazi kroz zid, kad spusti zid ili kad sruši zid. Obrni ili okreni, sve se svodi na zidove. Mislim da je zid koristan onda kada se na njega umorni naslonimo ili da bismo okačili neku lepu sliku. Ponekad može da bude interesantno dekorisan sa cvetnim, herbalnim ili nekakvim apstraktnim šarama tapeta. Spuštanje zidova je izuzetno korisno zato što nas oslobađa od stega, stavova, uverenja i mišljenja koja nam više ne služe, dajući prostor drugim posmatranjima života. Rušenje zidova je dobro samo u građevinarstvu. Potrebno je nešto dotrajalo, oronulo, možda i estetski neodgovarajuće srušiti da bi se sagradilo nešto novo. U realnom životu, rušenje ne donosi najbolje rešenje. Pričali su da treba da znamo koje ćemo mostove porušiti za sobom, a koje ostaviti. Ne treba rušiti, nego graditi, a oni dotrajali mostovi, uverenja, odnosi će se sami ugasiti. Na poseban način, neke situacije, ljudi i događaji se prerastu, a zidovi se preskoče motkom, poput daleko čuvenog Sergeja Bubke. Najlepši je način elegantno zaobići pojedine zidove, ne zato što smo sebični, već zato što ne vode ničemu. Ne treba da se gubi energija na nevažne stvari. Zamisli da kreneš na put, polazeći iz kuće neke ruralne sredine, čija je posebnost da svako domaćinstvo tog sela ima barem jednog psa čuvara u dvorištu. Proćićeš pored desetina, čak i stotina okućnica sa isto toliko avlijanera koji će besomučno lajati na tebe. Ukoliko kod svakog psića zastaneš da ga pomiluješ ili izgrdiš, nećeš u bliskoj budućnosti stići na cilj. Ometanja su česta, samo treba izabrati ona koja nas hrane, isceljuju, raduju i nečemu uče.
Imala sam dve učiteljice na svom ranijem poslu. Jedna je bila osvežavajuće nadahnuće, puna podrške, razumevanja, uvažavanja, poštovanja, ljubavi. Druga je bila antiteza, suprotnost prvoj. Sasvim „slučajno”, iako ne verujem u koincidencije bilo koje vrste, zvale su se identično. Znate već da sam beskrajno volela, poštovala i slušala prvu. Ne znate da sam podjednako uvažavala i drugu. Iako me je neprestano nervirala, negde sam pročitala da ukoliko nas neko ili nešto iritira, tamo je naš zadatak. Princip ogledala je sasvim prihvatljiv, koji kaže da primećujemo kod drugih ono što u sebi imamo. Prihvatanje druge učiteljice koja mi je prilično zagorčavala život išlo je u početku teško. Suze u toaletu su bile sastavni deo. Provokacije na koje sam nasedala bile su svakodnevne. Sve dok nisam prestala da se nerviram i da reagujem. Odjednom je sve postalo lako.
Sećaš li se kako je bilo teško naučiti da voziš bicikl? Koliko modrica, odrljanih kolena i laktova, padova je prethodilo dok nije postalo lako? Stotine, hiljade pokušaja. Primera radi, moje prvo kuvanje bilo je smehotresna olimpijada. Setih se svog prvog sedenja za volanom, kada sam se zapitala zašto imam tri papučice za dve noge.
Ponavljanje jeste majka mudrosti, znanja i umeća. Obnavljanjem postajemo šaolin majstori svega čega se dotaknemo. Ne postoji stvar koju ne bismo mogli da naučimo, ukoliko imamo volje. Najvažnija je želja uz ritmično obnavljanje znanja. Kada me pitaju da li znam da sviram violinu, odgovaram im da još uvek nisam probala. Nisam im to rekla da bih ih impresionirala svojom samouverenošću, već da ih ohrabrim da svako to može.
U svetu kritičara, biram da budem onaj koji ohrabruje i bodri. Važno je da moje uši nemaju zidove, već da sa nakinđurenim ušima, visećim minđušama, čujem bez razlike sve što imaju da kažu, čak i kada nisam saglasna sa njima. Sviđa mi se Volterova rečenica u pismu Helveciju: „Ne slažem se sa onim što kažete, ali ću do smrti braniti vaše pravo da to govorite!” Ljudima nedostaje iskrenosti, reči podrške, osmeha. Muka im je od lažnih podstreka, podsmeha i mržnje. Nije sve što vidite onako kako izgleda. Ljudi su željni zdravih odnosa. Ljudima nedostaje ljubavi.
