– Voleo bih da imam život kao na Instagramu, reče jedan poznanik koga sam smatrala zrelom, inteligentnom osobom.
– Kako to misliš? – upitah ga iznenađeno.
– Vidim da ljudi imaju perfektno sređene živote. Baš jedan takav želim da imam. Kada se uporedim sa njima, vidim koliko sam promašio u svom životu.
– Čekaj, ti misliš, na osnovu slika, da imaju savršen život?
– Mislim i verujem da je tako.
Koliko zabluda je zapljusnulo društvo sa perfektnim slikama, proporcijama, lažima koje su daleko, najdalje moguće od istine. Život nije ispijanje šampanjca u đakuziju ili pijuckanje koktela u Dubaiju, niti savršeno sređena novopečena mama sa svežom frizurom, ravnim stomakom i figurom top modela Victoria’s Secret, kako u idiličnoj roze sobi sa ružičastim karnerima drži bebu u svom naručju, bez trunke umora, nasmejana i zadovoljna. Stvarnost je potpuno drugačija. Život nije bajkovit prikaz svega i svačega. Život je više od toga, ali manje od iluzije kako ga treba živeti. Većina ljudi, gledajući te savršene fotografije, upada u depresiju. Pita se kako oni sami žive i čemu se u takvom, nesavršenom životu nadaju.
Uzmimo, na primer, jednu majku koja je izašla iz porodilišta i navikava se na novu ulogu u svom životu. Beba plače, to joj je zadatak. Stalno je budi, i danju i noću. Majka ne spava, titra i bdi nad bebom. Ukoliko jednu noć ne spavamo, sutradan smo umorni i razdražljivi. Možete da zamislite kakvi smo ukoliko ne spavamo danima, nedeljama ili mesecima? Mama izgleda kao rok zvezda, znojava, masne kose, fanovi za njom vrište, puze po njoj, vuku je. Da bi njena figura bila kao ranije, potrebno je da vežba, ali ne stiže ni da spava, a o vežbanju da i ne govorimo. Sve idealne slike govore o nepodnošljivoj lakoći življenja koja nam stvara „moram“ uslove od kojih se čovek razboli.
Da probamo da pogledamo slike iz drugog ugla. Setim se često priče u kojoj je čovek sanjao da je razgovarao sa Bogom. Pitao ga je šta ga najviše iznenađuje kod ljudi. Bog mu je odgovorio.
– Što im je detinjstvo dosadno. Žure da odrastu, a potom bi želeli ponovo biti deca.
– Što troše zdravlje da bi stekli novac, pa potom troše novac da bi vratili zdravlje.
– Što razmišljaju teskobno o budućnosti, zaboravljajući na sadašnjost. Na taj način ne žive ni u sadašnjosti, ni u budućnosti.
– Što žive kao da nikada neće umreti, a onda umiru kao da nikada nisu živeli.
Bog je čoveka primio za ruku i ostali su na trenutak u tišini, dok ga čovek nije upitao koje bi životne pouke podelio sa decom.
– Da nauče da nikoga ne mogu prisiliti da ih voli. Mogu samo voleti.
– Da nauče da nije najvrednije ono što poseduju, nego ko su u svom životu.
– Da nauče kako se nije dobro upoređivati sa drugima.
– Da nauče kako nije bogat onaj čovek koji najviše ima, nego onaj kojem najmanje treba.
– Da nauče kako je dovoljno samo nekoliko sekundi da se duboko povredi voljeno biće, a potom su potrebne godine da se izleči.
– Da nauče opraštati tako da sami opraštaju.
– Da spoznaju kako postoje osobe koje ih nežno vole, ali to ne znaju izreći niti pokazati.
– Da nauče da se novcem može kupiti sve, osim sreće.
– Da nauče da dve osobe mogu posmatrati istu stvar, a videti je različito.
– Da nauče da je pravi prijatelj onaj koji zna sve o njima… a ipak, ih voli.
– Da nauče kako nije uvek dovoljno da im drugi oproste. Moraju i sami sebi oprostiti.
Oprostite sebi i drugima što život nije savršen, što mi nismo savršeni. Kako je rekao Duško Radović, nasmešite se životu sa mnogo dobrote i malo gorčine. Život je lep sa svim svojim nesavršenostima. Perfektne slike su igra. Kada razumeš igru, onda ne paničiš. A kada ne paničiš ni oko čega, igra je završena. Ti si pobednik, jer si igru nadigrao.
