– Ne volim što sve primetim, pa ne mogu da živim u zabludama kao sav normalan svet, kaže mi moja genijalna drugarica. – Zašto ne mogu bar jednom da napravim kompromis sa nekim stvarima i sa sobom, da bi mi bilo lakše. Možda ne bih bila ovoliko ljuta na one koji prečicama dolaze do cilja. Ne znam, ako uradim bar jednom, onda ću znati.
– Pazi na to jednom draga moja. Jako je opasno. Nema povratka.
– Jednom kao nijednom. Ne može biti opasno.
– Jednom je najopasnija i najotrovnija stvar koju možeš sebi da uradiš.
– Ne verujem baš.
– Onaj ko uradi samo jednom uradiće i drugi i treći put, a onda postaje odluka. Ne zavaravaj se. Postoje stvari koje se ne rade, ni samo jednom.
Ta sitnica samo jednom unesrećila je civilizaciju. Naizgled naivno bezopasna reč, koja nas lagano i bez pritiska gura da srljamo, da spletkarimo sa sopstvenom dušom, da pravimo kompromise sa zlom, a da mislimo da ćemo ostati neukaljani, neozleđeni i čisti. To mi izgleda kao priča da sam 99 odsto trudna, a onaj jedan procenat nisam.
Jednom prilikom je moj dobar prijatelj, inače pušač, što nam je zajednička loša navika, došao porodično kod mene na sedeljku. Ranije poslepodnevno okupljanje, zbog roditeljskih obaveza prema sitnoj deci. Dok su dve bebe gugutale u njanjalicama, mi smo se prisećali raznih dogodovština. Iako nam supružnici nisu bili iz tih priča, nisu im bila dosadna naša prijateljska prepucavanja.
– Molim te, samo da zapalim jednu?
– Druže, ovde se ne puši. Idi na balkon.
– Neću, bre, na balkon. Hoću ovde!
Pušači imaju ružnu naviku da, usled nervoze zbog izostanka nikotina u organizmu, postanu netaktični i grubi. Kako je vreme odmicalo, a reč je o nekoliko minuta, došli smo i do otvorenih uvreda, psovki i konačne rečenice: „Sad sam bio kod tebe i nikad više!” U zapaljivoj atmosferi, supružnici nepušači, šokirani arsenalom uvredljivih reči su zanemeli.
– Gledaj ovako. Ovde su dve bebe, a naši partneri su nepušači. U stanu u kojem se ne puši više se oseća ta jedna cigara nego u pušačkom. Jeste paradoks, ali je istina. Ni sebi ne dozvoljavam taj luksuz da ugrožavam druge zbog svoje loše navike. Meni je potrebna cela večnost da sve operem od nikotinskog smrada po kući: mebl, zavese, tepihe, odeću. Uvuče se u najneverovatnija mesta.
– Baš će sve to da se desi od jedne cigarete. Ajde bre, ne palamudi više, keve ti!
– Ja te razumem kako se osećaš, jer sam takođe pušač. Nisam hirovita, ali moj konačan odgovor je ne može nijedna.
– Stvarno mnogo zajebavaš. Ne verujem šta si postala. Nikada nisi bila takva.
– Dokle si spreman da ideš? Pazi sad, imam predlog. Ako ti dozvoliš da samo jednom moj muž kresne tvoju ženu, onda ću ti dozvoliti da zapališ samo jednu cigaretu u mom stanu.
– Šta si rekla?!
– Koji deo nije bio jasan da ga ponovim. Pazi na minu „samo jednom“, druže. Zaista, tebi samo jednom dopuštam da budeš najveći kreten na severnoj hemisferi prema meni, u ime dobrih, starih vremena.
Šokirano je pokupio stvari i otišao u tišini, pognute glave. Pratila ga je supruga sa bebom u naručju i posramljeno mi se osmehnula. Zagrlile smo se čvrsto. Bebu sam poljubila, a njega nisam ni pogledala. Pustila sam ga da „svari“ ono što sam rekla. Verujem da sam ga šokirala do te mere da će shvatiti opasnost samo jednom. U tom trenutku čovek prelomi da samo jednom ponavlja do beskonačnosti li nilkada više ne uradi bilo šta čega će se stideti. Ako je lekcija uspela, onda je vredelo da pametan čovek ne ispadne samo jednom glup, posle čega nema povratka.
Terapija pisanjem
