Živimo u svetu u kojem sve vibrira od preterivanja. Posebno od onog koje se prodaje kao pozitivno učenje života. Visoke frekvencije, obavezna vedrina, večiti osmeh i vera da se svet mora gledati isključivo sa svetlije strane — jer, zaboga, ako ne gledaš tako, nešto sa tobom ozbiljno nije u redu.
Čak i ja, rođeni optimista, reagujem alergično na ovaj novi oblik duhovnog nasilja. Ne na radost — već na obavezu radosti. Ne na nadu — već na zabranu sumnje. Na teror samozvanih trenera života koji sve ljudsko svode na vibraciju, a svaku težinu proglašavaju ličnim neuspehom.
Ponekad mi se čini da smo se umorili od sopstvene težine, pa smo počeli da se olakšavamo osmehom. Kao da verujemo da će, ako sve bude dovoljno vedro, i život postati lakši. U toj potrebi da budemo dobro, često preskočimo sebe. Ne lažemo nužno — samo se prebrzo ulepšamo. I tako, tiho, naučimo da živimo u svetu u kojem je lepše izgledati stabilno nego biti iskren.
Dugo vremena nismo bili ovakvi. Ili barem ne ovako jednodimenzionalni. Iza nas su takozvani crni talasi filma, zatim književnici koji su se usuđivali da budu mračni, potom filozofi koji nisu nudili utehu nego pitanja i sociolozi koji su ukazivali na pukotine. Pesimizam je imao težinu. Nosio je misaonu dubinu, pa i dostojanstvo. Nije bio brz, niti lak, ali je bio istinit.
Danas smo, čini se, rešili da se toga oslobodimo. Pucamo od svetlosti. Sve mora da blista, da titra, da bude „u visokoj vibraciji“. Tuga se popravlja afirmacijom, strah se preskače „radom na sebi“, a sumnja se smatra kvarom u sistemu. Ako nisi dobro — nisi dovoljno radio. Ako te boli — nisi dovoljno mislio pozitivno.
I tako udaramo čas u jedan, čas u drugi zid. Iz tame pravo u neon. Iz poricanja života u poricanje senke. Nikako da uhvatimo sredinu. Taj tihi, neatraktivan, ali jedini održivi pravac.
Središnji put ne nudi spektakl. On ne obećava stalnu sreću. Ne nosi slogan. On samo dopušta čoveku da bude celovit — da ponekad bude radostan, ponekad umoran, ponekad izgubljen, a ponekad sasvim miran u toj izgubljenosti. Sredina nije mlaka. Ona je zrela.
Kada mi ljudi kažu: „Ti nisi normalna“, obično zastanem. Pogledam oko sebe, razmislim — i sa olakšanjem uzdahnem: Sva sreća.
Jer ako je normalnost zapravo drugo ime za prosečnost, za prilagođavanje šablonu, za emocionalnu konfekciju i duhovni fast food — onda zaista ne osećam potrebu da joj pripadam. Ne želim da budem savršeno funkcionalna u sistemu koji ne trpi dubinu. Ne želim da mi se meri frekvencija umesto smisla.
Ne bežim ni od svetla, ni od tame. Bežim od laži. Od ideje da je čovek dužan da bude dobro čak i kada nije. Da je bol greška, a ne iskustvo. Da je sumnja slabost, a ne oblik inteligencije.
Možda nismo stvoreni da stalno vibriramo. Možda smo stvoreni da dišemo. Da zastanemo. Da ćutimo. Da budemo svoji — čak i kada to nije popularno, ni lako, ni „normalno“.
A ako je to nenormalno — onda, iskreno, nemam ništa protiv. Volim da budem ono što jesam, bez prkosa, nego iz istinitosti. Nisam od onih koji će glumatati nekakve uloge. Veoma sam uravnotežena na svoj način. Doručkovala sam večeru.
Stepford nije mesto. Stepford je zahtev. Budi funkcionalan. Budi pozitivan. Ne zadržavaj se na onome što smeta. Ovde se ne programira tehnologija, nego ponašanje. Ne brišu se misli — samo se koriguju. Ko ne pristane na vedrinu, postaje problem. Ko pita previše, kvari atmosferu. Ko oseća duboko, opasan je po red.
Izgleda da ne bih mogla da odgovorim na zahteve savršene stepfordske supruge. Nikada neću biti žena koja nosi belo, a da se ne ufleka. Imam veoma hirovitu kosu, nesposobnu da bude uglađena. Nisam savršena domaćica, ali ponekad umem da briljiram. Često sam urbano ležerno obučena. Od šminke svaki dan koristim osmeh.
Umem da upadnem u misaone i boemske melanholije. Često sumnjam. Još češće postavljam direktna pitanja. Bolujem. Osećam tuge celog sveta. O kako umem da plačem za medalju. Mogu da budem svetski prvak u plačljivosti do neprekidnog jecanja. Verujem da bih kompletno bila za remont. I unutra i spolja. Nisam reprezentativni model. Možda bi bilo pametnije napraviti bolju, unapređeniju verziju: Vanja 2.0 je pun pogodak za Stepford.
Ja iskreno ostajem pri ovoj.
