Januar nije za galamu.
On je za stezanje.
Za svesno nošenje težine.
Za tišinu koja ne beži od sebe i telo koje pamti da je alat, a ne ukras.
U januaru se ide u teretanu – i spolja i iznutra.
Mišići se ne prave od želja, nego od ponavljanja.
Istina je, međutim, da pojedini uzrasti života kod žena ne igraju po ustaljenim pravilima. Više vežbe ne daje uvek bolje rezultate. Ponekad je potrebna pametna vežba. I dobra doza samoironije, da se ne zavaravamo.
Isto važi i za karakter.
U zrelijem dobu izbegavam dramu jer sam shvatila da se ona hrani mojom pažnjom, a ja sam na dijeti od rasipanja. Fokus mi je na onome što me smiruje, hrani i regeneriše. Ljudi pričaju, kao što su uvek pričali, sve i svašta, o svemu i svačemu. Ja biram koga slušam. Ponekad je izbor i u tome da li ću uopšte slušati.
Trudim se da budem nežna sa sobom i sa drugima. Često. Svuda. Gde god da krenem.
Mirišem lepo, jer nežnost nije slabost. Najveća snaga leži u hrabrosti da se nežnost pokazuje. Miris mi jeste obavezan, ali mi je još važnije da mirišem na čisto kada progovorim.
Zarađujem jer sam odrasla dovoljno da znam da se energija poštuje razmenom. Energija novca vredi samo kada se kreće. Ne treba i ne može da stoji. Kad se veže, zaustavlja se život.
Duhovnost koja se stidi novca često završi ljuta na svet. Ja biram mir bez gorčine.
Krug ljudi se unapređuje bez ceremonije. Neki odnosi otpadaju sami, neki ostanu u lepom sećanju, a neki tek dolaze – mirniji, jači, tiši.
Ne tražim da me razumeju.
Tražim da se razumemo u tišini.
Tišina nije odsustvo zvuka, ona je prisustvo svesnosti. Veoma važna u komunikaciji. Reči troše snagu. Prisustvo je obnavlja.
Pričam manje jer sam već rekla sve važno. Verujem da sam se u prvoj polovini života napričala za tri prosečna života. Kako kaže moj prijatelj Peđa:
– Ti si, sada, hirurški precizna u pisanju i izražavanju.
Razmišljam o njegovim rečima i shvatam da ta preciznost nije nastala preko noći. Došla je vremenom. Iz jedne krajnosti brbljivosti i potrebe da se objasnim do nezatvaranja usta, preko druge krajnosti dugog ćutanja – toliko dubokog da samo noć na selu može da me imitira. I, evo me napokon u sredini.
Molim se više jer ne moram sve sama. Snaga molitve je najjača snaga na svetu. Ljudi ne traže savete – odgovore već nose u sebi. Potreban im je impuls i vera u sebe. Shvatila sam da je za mene najlepše mesto na svetu ono u kome se nađem u molitvi makar jednog čoveka pred spavanje. Zato se često molim za druge.
Gledam svoja posla jer tu prestaje zavist i počinje sloboda. Tu se rađa koncentracija, a iz koncentracije dolazi moć. Mogu da vladam sobom, da se ne poredim, da ne zavirujem u tuđe živote, da ne procenjujem, ne ocenjujem, ne pametujem i ne palamudim o koječemu.
Mislim visoko o sebi jer znam koliko me je koštalo da dođem dovde – i koliko još mogu. Bez umišljanja, bez uobrazilje, bez dominacije, bez dokazivanja. Znam i da imam još puno toga da popravim. S tim sam potpuno saglasna sa Sokratom: „ Znam da ništa ne znam, ali sam siguran da sam bolji od onih koji misle da znaju, a zapravo ništa ne znaju. “
Ovo nije godina dokazivanja postojanja.
Ne treba nikoga impresionirati.
Ovo je godina u kojoj se radi bez svedoka.
Godina discipline koja miriše na mir.
Godina u kojoj tišina dobija mišiće.
Januar zna.
Ja sam budna.
Prisutna.
