Predoziravam se mislima, gledajući svakodnevna dešavanja. Tako olako se povlači okidač. Tako brzo se donose teške odluke. Tako se jednostavno opravdava nečoveštvo. Tako ishitreno se osuđuje, presuđuje i dosuđuje. Tako se otvoreno, zlurado ponaša. Bez stida i srama. Tako malo milosti i samilosti među ljudima.
U ovakvom mraku života, prekrivenog materijalnim izobiljem, a duševnim siromaštvom i duhovnim jadom, dovoljan je samo jedan čovek da upali svetlo. Uvek je samo jedan potreban.
Zato sijaj, čoveče!
Ali ne da bi samo sebi obasjavao put, nego da bi od tolike svetlosti drugi lakše uvideli koliko su ponekad mračni.
Sijaj onako bestidno i nemilosrdno iz dubine svoje suštine. Toliko da se ljudi zapitaju kako, zašto i da li si normalan.
Da im ne bude jasno odakle crpiš motivaciju, na koji pogon tako nezaustavljivo ideš i zašto ne tražiš ništa zauzvrat.
Budi rebus u ovom svetu prostote.
Jer u ovo vreme tamnih vilajeta samo ta ognjišta naslagana u nama mogu da pružaju sigurno utočište ljudima uplašenim od mraka.
U tom trenutku mi zvoni pametan telefon. Očigledno da je mudriji u odnosu na ljudsku vrstu. Sa druge strane žice, čujem glas:
– Gde si?
– Na granici.
– Putuješ van zemlje?
– Putujem van sebe.
– Ma, na kojoj si granici?!
– Na granici razuma.
Svuda oko nas besne ratovi. Nova žarišta se otvaraju, a granice više nisu samo linije na mapama. One prolaze kroz ljude. Kroz glave. Kroz tišine. Neke se prelaze pasošem, neke ćutanjem, a neke samo ako nešto u tebi pukne ili sazri.
Prolazi mi kroz misli sećanje na razgovor sa sinom pre desetak godina.
– Mama, hteo bih da budem poznat, bogat i slavan kad porastem.
– Ok. A znaš šta znače te reči?
– Ne znam baš, ali znam da imaju u sebi ono što si mi ranije rekla.
– Šta sam ti rekla?
– Da šta god da radim, najvažnija je ljubav. Da volim sve ljude, a ne da ih menjam.
Dete ne zna definicije, ali zna smisao. Mi kasnije naučimo značenja reči, pa zaboravimo ono što ih drži na okupu. I ceo život potrošimo pokušavajući da se toga setimo.
I sad dolazi pitanje koje nema brz odgovor:
Kako voleti ljude u svim agregatnim stanjima današnjice?
Jer ljudi su danas čvrsti od straha i uverenja.
Tečni od prilagođavanja.
Gasoviti od buke i raspršenosti.
A mnogi su u plazmi – pregrejani, besni, na ivici sagorevanja.
Možda odgovor nije u tome da ih voliš isto. Nego da ih ne prestaneš gledati kao ljude.
Da, ljudi smo. Imamo pravo na grešku. Tako učimo. Ako se ponekad pitamo dokle, verujem: dotle dok ne naučimo. Vreme nije važno. Bitno je da savladamo sebe.
Jedan čovek je uvek dovoljan. Ako je jedan uradio, naučio i savladao, onda možemo i svi mi – ostali. Ukoliko je samo jedan izlečen, onda je bolest savladana.
Ljubav ne može biti ista.
Čvrste ne lomiš – jer lomljenje nije ljubav.
Tečne ne zadržavaš – jer ljubav nije posedovanje.
Gasovite ne hvataš – jer nisu spremni da ostanu.
A plazmi prilaziš oprezno – prvo rashladiš sebe.
Voleti danas ne znači slagati se.
Znači ne pretvarati druge u neprijatelje samo da bi ti svet bio jednostavniji.
Ne znam da li uspevam da volim ljude u svim njihovim stanjima. Trudim se svakodnevno. Znam samo da ne želim da se pretvorim u ono od čega bežim. I da verujem da je svetlost koja greje važnija od one koja zaslepljuje.
Možda je to jedina granica koju još vredi čuvati.
