Vanja Petrović spada među one posebne ličnosti koje nikada ne pomešate sa nekim drugim, koje, i pošto ih decenijama ne vidite i ne čujete, ne možete da zaboravite. Skladna fizička pojava, lepo lice prefinjenih crta, živ pogled nesklon da se, ukršten s bilo čijim, ikad spusti, plod su njene unutrašnje, duhovne lepote kojom zrači. I, neke gotovo dečije odvažnosti kojom je oduvek plenila, strasti s kojom je prilazila svemu što je radila, otvorene radoznalosti i komunikacije s ljudima zasnovane na iskrenosti i neprećutkivanju onoga što bi drugi potisnuli u težnji ka mudrom nezameranju. Ovih dvanaest plus jedna, trinaesta priča, plod su koliko autorkine introspekcije toliko i vrhunskog reporterskog umeća da, do detalja koje drugi ne vide ili ne osete, osvetli ličnosti, pojave, mesta i situacije. Kao mnogim savremenim piscima, novinarski bekgraund joj je ulaznica u svet literature u kome, poput poznatih svetskih književnica, ide stazama intimističke proze – onog doživljenog, poznatog, bliskog, voljenog…
U svakoj od tih trinaest priča, posvećenih jednom mesecu u godini (trinaesta je tu stigla iz etiopijskog kalendara), autorka uzima drugo ime, ali je čitaocu od početka jasno da je to svaki put, po stilu i tonu pripovedanja, ali i po stavu junakinje, njeno lično prvo lice. Junaci priča su Vanji Petrović bliski ljudi: njen otac, majka, baka, sestra, sin, cimerka, urednik, profesori, prijatelji, papagaj… i neke ličnosti koje je upoznala kao novinarka, a od kojih je tokom profesije učila šta je čestitost, plemenitost i dobrota. Zapažala je i kako izgleda uskogrudost, sebičnost, nadmenost, frustriranost, osobine koje svedoče o nesreći i nedostatku ljubavi onih koji te osobine ne umeju da nadvladaju. Portreti, ali i krokiji u nekoliko poteza tih u pričama opisanih osoba, njihovi dijalozi, gestovi, postupci rezultiraju jasnom slikom o karakterima i osobinama koje ih tako precizno definišu. Scenografija Vanjinih priča je potvrda njenog zavidnog reporterskog umeća (Egipat, Radio Beograd, Porodilište, Bermudski trougao – kafana oko zgrade „Politike“, jedan stan za renoviranje…).
U sažetom prikazu ovih priča moglo bi da se kaže da su sve one priče o temi ljubavi, ili o različitim, bezbrojnim vrstama ljubavi smeštenim u ram za sliku vremena koje je za nama – bombardovanja koje smo proživeli, nezabeležene inflacije koju smo podneli, nemaštine i snalaženja kroz koje smo prošli, veštine preživljavanja koju smo silom prilika savladavali. Sa Vanjom Petrović čitalac prolazi put jednog ličnog sazrevanja, a njene priče iz neke početne, mladalačke lakoće (kako položiti ispit kod „teškog“ profesora) gotovo logično stižu do onih suštinskih, egzistencijalnih pitanja, na primer – kako preživeti a ne osramotiti se. Autorka nam daje univerzalni recept – voleti – a kao pomoćno sredstvo terapiju onim što rado i strasno radimo.
