Prolaze ljudi pored mene na šetalištu. Pogled mi skreće na dve mlade devojke. Potpuno različito obučene. Eurokremaste — jedna je crnka, druga plavuša. Crnka je u dark fazonu, a plavuša kao da je upala u mleko. Od patika, trenerke i torbice do sunčanih naočara — sve nijanse bele. Pričaju, šetaju. Mimoilazimo se. Čujem crnku, darkerku, koja glasno izgovara:
— Ne znam šta mi je? U nekoj sam depri…
Vidim joj lice i u glasu čujem nekakav neobičan ponos dok izgovara „depri“. Čini mi se da je danas moderno reći: „U nekoj sam depri.“ Izgleda kao da je to stanje, a ne upozorenje. Kao da je etiketa, a ne alarm.
Depra mu dođe tepanje od depresije. Strana reč koja zvuči mekše nego što jeste. Na srpskom — čamotinja. Duhoklonuće. Potištenost. Malodušnost. Utučenost.
Kako to da neko tako mlad, sa takvom lakoćom, gotovo sa euforijom, govori da je u takvom stanju?
I ne znam ko može da simpatizuje čamotinju ili duhoklonuće. Ko može da ih nosi kao modni detalj?
A onda pogledam čoveka. Pogledam fizionomiju jedne osobe.
Biće koje u sebi ima pluća koja, kada bi se raširila, prekrivaju teniski teren. Krvne sudove duže od dva i po obima Zemlje. DNK koja se proteže milijardama kilometara.
Savršen sistem. Neponovljiv. Nezamisliv. Radi. Bez pauze. Bez aplauza.
I onda se probudiš ujutru… sve funkcioniše. Znaš da sve šljaka svojim tempom upravo onda kada te ništa ne boli — i opet nisi zadovoljan.
Ako već ne znaš šta imaš i tražiš razlog da budeš zahvalan, odmah ću ti reći: stavi prste na vrat.
Ako opipaš puls, ja ti čestitam. Živ si. Imaš još jedno jutro. Ne obično, nego jedino koje postoji.
Miriše na različite mogućnosti. Na grešku koju još možeš da ispraviš. Na reč koju još možeš da kažeš. Na život koji još nije završen.
Tihi dah jutra… Kao da se svet otvara bez ijedne reči. Kao da tišina prvo udahne, pa ti vrati vazduh mirniji nego što si ga udahnuo. Kao da sve što je sinoć bilo teško sada ima mekše ivice. To je onaj trenutak kada svetlo još ne zna da li da se probudi, a ti već osećaš da si na pragu nečeg lakšeg, čistijeg, prozračnijeg. Tihi dah jutra — to je tvoje malo rođenje svakog dana.
„Samo da je zdravlja“ postalo je fraza. Otrcana. Demode. A ja ne znam ništa veće od toga.
Jer zdravo telo se ne podrazumeva. Telo je čudo koje smo prestali da primećujemo.
Možda je najvažniji organ — nos. Kada ne guramo nos u tuđe stvari, onda mogu biti i drugi organi spašeni. A ponekad, baš zahvaljujući nosu, omirišemo važan začin i nekome pomognemo da osveži misli i život.
Kod njuha je divno što ne podrazumeva nikakvo posedovanje. Na ulici se možemo onesvestiti od užitka zbog neznančevog parfema. Nos je idealno čulo — mnogo korisnije od večno zatrpanog uva, mnogo diskretnije od oka koje često glumi gazdu, mnogo istančanije od ukusa koji uživa samo dok se jede i pije. Kada bismo dopustili nosu da nam upravlja životom, pretvorio bi nas u aristokrate.
Možda problem nije u tome što nemamo dovoljno. Možda je problem što ne vidimo koliko već imamo.
A izgledamo tako… sitni. Samo zato što smo zaboravili koliko smo veliki. Nismo rođeni da budemo zrnce peska u pustinji — stvoreni smo da budemo planine.
Najveća greška čoveka je što misli da je ograničen i nemoćan, a ne zna da je beskonačan i svemoćan.
