Sedimo godina i ja na kafici da rezimiramo prethodne traume i terapije u istom paketu broj 25. Gledamo se bez treptanja, odmeravamo snagu, ko će prvi da skloni pogled. Zurimo jedna u drugu u totalu kadra dvoboja westerna, dok nam u pozadini muzicira Enio Morikone. Ona malo ćuti, pa me cimne: „Ajde, reci – šta si naučila?“ I tada shvatim: sve što sam preživela, prepešačila, propatila, progutala i presmejala, već je bilo u ritmu neba. Kao da sam sve vreme bila u nekom astro-alhemijskom eksperimentu, u onom kotlu gde se sve kuva: i moja senka, i moje svetlo, i moje raspoloženje koje ima više faza nego Mesec u retrogradnom tripovanju. Svaki kraj godine me zatekne sa istim izrazom lica. Oslikava moj omamljeni silazak sa ringišpila koji se vrteo malo brže nego što sam očekivala. Ima nešto i u ritmu velikog zodijačkog karusela koji nas bacaka čas u mrak, čas u svetlo, čas u ludilo.
Rezimiram u decembru ili carstvu Strelca, vatrometa i „ajde da probamo sve“ energije, celu godinu. Kroz svaki znak slažem kolaž jedne godine u kojoj sam malo bila majstorica svog života, malo učenica, malo budna, malo pospana, malo svoja, malo ničija, a najviše od svega – humana, ranjiva i živa.
Ako postoji znak koji miriše na novogodišnji vašar, onda je to Strelac. Čim Sunce pređe u ovaj znak, čovek počne da se ponaša kao da ima šećernu vunu umesto mozga. Sve šljašti, sve je zabavno, sve je „ma samo da se nešto dešava“.
Euforija, promet, pokret, ljudi, putovanja, pijace, planovi, budžaci puni ukrasa, kafane pune „ajmo da se vidimo pre Nove“ dogovora. On je praktično kosmički Đorđe Balašević: optimističan, šašav, pun priče, pun preterivanja i srećan da vas povede u još jedan krug veselja.
Počinjem blog-o-vanje u trenutku kad smo najraspevaniji, najšareniji, najskloniji da zaboravimo gde su nam rukavice. Kosmički mađioničar iz šešira vadi optimizam gde ga realno nema. Čim ova energija zavlada, svet se ponaša kao da je uzeo tortu sa trostrukom dozom šećera. Ljudi postanu hodajuće lampionske žice. Svi pričaju, svi planiraju, svi se smeju naglas.
A ja? Ja se pretvorim u onaj blistavi balon koji leti iznad vašara i ne zna hoće li da pukne ili da ide još više. Zovem ga „sezonom ho, ho, hopa“ kad se život razmota iz mračnog čvora Škorpije i izađe na svetlost — kao da kaže: „Ajde, ženo, dosta kopanja, sad malo pleši.“
Dok još žvaćemo poslednje kolače i pokušavamo da nađemo daljinski među ukrasima jelke, ulazi Jarac, taj kozorog koji s vrata isprazni pepeljaru euforije. Ovo je sezona u kojoj naglo shvatim da: decembar nije beskonačan, januar traži račune, a planovi se neće napisati sami.
Jarac mi stavi pod nos „to-do“ listu života i kaže: „Idemo, bre! Kad ćeš, ako nećeš sad.“ Dok se drugi još odmaraju, Jarac već stoji u čizmama, sa planinarskim štapom, i meri put ka vrhu. Mister „preživeću i ovo“, ali sa stilom severnog vetra. Počeo je period „Ok, dosta cirkusa, gde je plan?!” i ozbiljnost sedne sa mnom za sto, a ja mu kažem:
– O, dragi Jarče – ti zodijački inspektore fiskalne discipline. Dobrodošao! Evo me, nema opuštanja.
Dok mi još mirišemo na rusku salatu, Jarac već piše planove za godinu, dnevnik rada i podvlači crtu ispod svega. Njegova sezona je kao hladan tuš nakon toplog šampanjca. Uči nas strpljenju, posvećenosti, zrelosti. I ne da ti da se foliraš. Ako si slagala sebe, u Jarcu se to uživo obelodani. Ali baš zato ga volim: tera me da stanem, udahnem i priznam sebi, životu, svojim ambicijama – gde sam i šta želim.
Kada se Jarac iskulira, stiže Vodolija i odjednom sve postane neobično. Drugarica koja vam usred zime kaže: „Hajde da ofarbamo kosu u srebrno i da napravimo manifest za bolji svet“. I vi u jednom trenutku čak pomislite da je to sasvim logično.
Kreativnost, otkačenost, ideje koje padaju kao pahulje – sve je moguće, ništa nije linearno. Razdoblje u kojoj kupujete biljku koja izgleda kao vanzemaljac i mislite da ste rešili dekor celog stana. S Vodolijom kreće ona zima sa elementima suludosti: „Hajde da promenimo sve, jer što da ne?“
To su nedelje u kojima mi padne na pamet da preuredim ceo stan u tri ujutru, da se zaljubim u ideju umesto u osobu, da smislim projekat koji izgleda kao da su ga naručili vanzemaljci. I sve je to divno. Neobično, ali prekrasno. Daje mi promaju u glavi, ali onu kreativnu. Otvara prozor duše, izduva prašinu, donese svetlu ideju i kaže: „Hajde, da živimo malo pametnije.“
Kraj zime je uvek najmekši, jer nas Ribe uvuku u emotivnu maglu, u onu zonu gde vreme klizi i gde vam se posle tri dana meditacije i gledanja u plafon učini da ste na ivici prosvetljenja ili nervnog sloma. Kod njih nikad ne znaš zato što smo u „zoni plivaj, dušo”.
Ovo je doba mojih suza na reklamu za deterdžent, maštanja, bega od stvarnosti na spa vikend. Srce mi radi preko norme, a mozak odlazi na skraćeno radno vreme. Emocije šetaju u papučama. Sve je fluidno: odnosi, misli, dani, vreme u glavi. Tada ne znam gde počinjem, a gde se završavam. Ali Ribe su za mene sezona tišine i unutrašnjih uvida. Vreme za predoziranje mislima. Tu se magla pretvori u ogledalo. I sve što pliva ispod površine izađe napolje da me podseti.
Iz paperjastog talasa stiže proleće. Prvi talas snage. Sunce postaje turbo lokomotiva. Ovan uđe kao general: „Ljudi, buđenje, sve ovo možemo mnogo bolje! Pokret! Život! Akcija!“ Zapravo, ako vas nešto gura da radite generalno čišćenje kuće u martu, to je Ovan. On je prolećni steroid. To je kao prvi espresso posle duge zime.
Razdoblje hrabre reči. Izmišljam nove početke. Dignem ruke u vis i kažem: „Biće, bre, kako ja hoću!“
Iz ubrzanja smanjujemo brzinu i uplovljavamo u eru „Stani. Udahni. Jedi nešto.” Konačno — hedonizam. Prosto morate da se vratite u telo. Cvetanje, hrana, vino, piknici, lagan ritam. Bik voli da vam kaže: „Džaba sve ako nije lepo.“ I stvarno — u maju sve izgleda sjajno. Apsolutno romantično topli maj je raj.
Maj mi miriše na jagode, piknike, nežnost i stabilnost. Svet se uspori, a ja se vratim sebi – onoj verziji sebe koja zna šta je divno, dobro i zdravo.
I ne može samo u tom ritmu beskonačno, jer stiže razigrani haos mog detinjstva. Evo mene! Ili — evo nas, jer Blizanci dolaze u množini, čak i kad su sami. Duple misli, pitanja mog idejnog ringišpila. Večiti učenik ne iz filozofije, nego iz trenutka u kojem sam se pojavila. Kraj školske godine, haos, usijane učionice, rokovi, završni ispiti, trka, mentalna gimnastika. Donose ideje, crtice, reči, brzinu, radoznalost i onu moju: „Ajde još ovo, ajde još malo, ajde još jednu rečenicu…“
Sredina juna. Prvi mirisi raspusta. Opuštanje koje polako curi niz kičmu. Polako se preliva u etapu „molim lepo, pola kile emocija”. Rak je ulazak u plitku vodu: toplo, nežno, miris sladoleda, duša otvorena kao školjka. Odmori, more, porodica, sve što nas vraća korenu.
U julu ljudi imaju antene za emocije — sve osete, sve čuju, sve vide. I, iskreno, to nam često baš treba. On omekšava sve, i telo, i srce, i ambicije. Ovo je vreme kad i najtvrđi među nama počnu da razmišljaju o ranjivosti.
A ja — samo gledam talase i ćutim. Nekad je ćutanje najglasnija molitva.
I polako da ne bude previše emotivno ulazimo u epizodu „unutrašnjeg sunca“. Središte leta. Ljudi počnu da hodaju samouverenije. Svi se slikaju. Svi žele da budu primećeni. Lav je vreme unutrašnjeg i spoljašnjeg sjaja 200%.
Ako sam ikad kupila najsjajniju majicu u svom životu – verovatno je bilo u avgustu. Kao da je neko dodao još jedan reflektor. Svet sjaji. Ljudi su glasni, nasmejani, dramaturški nastrojeni. I to je prelepo posmatrati.
Lav me ponovo naučio kako se stoji uspravno. Kako se živi iz centra. Kako da se volim bez srama.
Da se ne bi otelo kontroli i prešlo u samoljublje, drmne nas radoblje „sređivanje haosa”. Device rade generalno sređivanje univerzuma: ormari, papiri, fioke, životne odluke, zdravstvene navike – sve mora na svoje mesto. Povratak razuma i rasporeda. Dolaze da nam spasu živote. Organizacija, briga o zdravlju, rutina. Spuštanje na zemlju. Realnost, ali nežna, koja grli kroz strukturu. Device me svakog septembra podsete: „Ne moraš sve. Ali moraš ono što ti prija.“
Jesen u Vagi izgleda kao Pinterest tabla. Lepo vreme, harmonija, estetika, međuljudski odnosi, romantika. Ljudi postanu uljudni, čak i u saobraćaju. Neverovatan fenomen. Sve teče, sve je mekano, sve je šarmantno.
Jesenja elegancija duše, rekla bih. U Vagi sve postaje lepo. Oblaci, ljudi, reči, gestovi. Odnosi se smekšaju, romantika procveta, estetika dobije smisao. Ovo su nedelje kada svet izgleda kao poljupci u slow-motionu.
I onda — bam. Škorpija. … padamo u mrak. Kao ulazak u sopstveni podrum bez lampice. Dani kratki, mrak pada u četiri popodne, duša se stisne kao da je u maloj pećini. Hladno, teško, introspektivno. Kao da nas neko ugura u rupu sa baterijskom lampom i kaže: „Ajde, pogledaj šta sve kriješ.“ Zovem ga „senka, dubina i ogledalo duše”.
Najdublje transformacije. One što bole i leče. Promena u kojoj se sopstveni mulj pretvara u prehranu za buduće cvetanje. Alhemija u svom najiskonskijem obliku.
I taman kad pomisliš da ćeš zauvek ostati u polusnu Škorpije – čuješ Veliki prasak. Strelac opet upali vatromet. Kao da nam svemir kaže: „Ne brini. Prošao si mrak. Sad je vreme za svetlo i ludilo.“ Ima smisla završiti godinu u tom raspoloženju.
Sve je opet moguće.
Sve je šareno.
Sve je živo.
Sve je — ljudski, razigrano, nesavršeno i divno.
U svakom znaku zodijaka sam bila drugačija – ali u svakoj promeni sam bila svoja. Nekad hrabra, nekad umorna, nekad svoja najmudrija verzija, nekad svoj najveći klovn. I baš zato mi je godina šarena. I vrtim se dalje. U novi krug, novu svetlost, novu senku, novu sezonu. Uz malo alhemije, malo humora, malo ludila i punog srca. Ako ništa drugo – bar u tome sam dosledna.
