U poslednje vreme zaista imam nepodnošljivu pobunu protiv matrice „podrazumeva se“. Čim mi neko pomene: „Vanja, podrazumeva se da…“ kao da mi pritisne crveno dugme i eksplodiram u trenutku.
Sedimo u jednom crnogorskom primorskom kaficu i prilazi nam konobar.
– Molim vas, latte macchiatto i amerikano kao i dve ceđene narandže.
– A đe ćete kafu u podne?
– Vi se šalite?
– Ne šalim se. Nije zdravo piti toliko kafe.
– Molim vas lepo, donesite narudžbu.
– Lepo vam velim, ali ako baš navaljujete u redu.
On odlazi, drugarica se smeje, a ja nisam baš taj dan bila za šalu, s obzirom na činjenicu da momak sa ajncerom nije bio duhovit, već lenj i nevaspitan.
– Meni nije ni malo smešno, ali mi prija tvoj kikot. Spušta mi tenziju. I nemoj da si pomislia da ću mu ostaviti bakšiš.
– Ali, to se podrazumeva… Bićeš nevaspitanija od njega.
Postoji jedno nepisano pravilo – kada ti konobar donese račun, ostaviš nešto „preko“. Ako ne daš, osećaš se kao škrtica. Nisi šmeker, već najveća stipsa na severnoj hemisferi. Nemaš štofa, nisi išlifovan. Nemaš širinu kafanskih razmera. Ne pripadaš urbanom miljeu la(v)fа u srcu. Cepidlačiš. Škrtariš. Navikli smo da u kafani ostavljamo napojnicu. Ako ne uradiš, osećaš se kao da si narušio neki nevidljivi zakon društva. Konobar se smeška, donese piće, zapamti tvoje male hirove, nekad ti čak da i osećaj da si važan. Njegova pažnja postaje deo usluge, a naš dinar deo te male razmene.
A kada baba na pijaci izmeri paradajz tačno u gram, niko ne pomisli da joj ubaci još koji dinar u šaku. Čak se i cenjkamo, ukoliko je kilo 230, tražimo dva kilograma za 400 dinara. Njeno „hvala, sinko“ često zvuči umorno, jer je ustala u cik zore da pokupi ono što je danima, mesecima gajila. U njenom osmehu nema profesionalnog šarma – ima blata, kičme i vremena.
Bakšiš je više od novca. On je mali ritual zahvalnosti, način da kažemo: „Vredno je bilo što si mi posvetio pažnju.“ Samo, naučili smo da zahvalnost izražavamo tamo gde je scena osvetljena – u kafiću, restoranu, gde se igra predstava sa osmehom, muzikom i mirisom kafe. A pijaca? Ona je najveća scena života – bez dekoracije, bez kulisa, samo zemlja, ruke i plod.
I tu dolazim do pitanja: kome zapravo dugujemo zahvalnost? Konobaru koji nam servira trenutak, ili seljaku koji nam servira život?
Kelneru dajemo jer je to „navika“. Osmehujući se donese vodu bez da je tražiš, zapamti da voliš kiselu sa limunom, ponekad te sasluša kad ti dan ide naopako. Njegov osmeh postaje deo usluge, a naš novac deo male društvene igre. Tu se, osim kafe, plaća i pažnja.
Na pijaci, odnos je drugačiji. Baba ili čika te gledaju ravno u oči, bez predstave, bez „servisa“. Njihov osmeh nije profesionalan, već umoran. Oni su ustali u četiri ujutru, okopali baštu, izneli na tezgu ono što su gajili mesecima. A mi se pravimo da je dovoljno da im platimo tačno koliko piše na tabli.
A zapravo – ko je tu više zaslužio bakšiš? Konobar koji ti donese espreso ili seljak koji ti donese život u kesi?
Zato ja radije dam seljaku. Nije to velik gest, tek onoliko koliko i u kafani – sitnica koja ne menja njihovu ekonomiju, ali menja moj osećaj zahvalnosti. Jer kafu mogu da preskočim, ali hleb, paradajz i krompir – ne mogu. Punog srca ostavljam bakšiš na pijaci. Ne zato što konobar ne zaslužuje – i on živi od tog sitnog viška. Ali seljak nema taj automatizam očekivanja. On se iznenadi, nasmeje se od srca, nekad i zbuni. U tom trenutku ja zapravo dobijem najiskreniji osmeh – onaj koji ne pripada poslu, već čoveku.
A kad mi baba ubaci šljivu viška u kesu, ja u džepu potražim kovanicu i šapnem: „Hvala na predstavi. Hvala na životu.“
