Svet je prepun buke. Različite informacije dolaze sa svih strana, svet je podeljen, netolerancija raste, nasilje je svakodnevica, ljudi su preplavljeni stresom, a opet, u tom haosu, osećamo se prazno. Svi živeći u toj napetosti, čekamo trenutak kada ćemo popustiti, kada više nećemo moći da izdržimo, kada ćemo stati i reći: „Ne mogu više“. I upravo u tom trenutku, u razgovoru sa prijateljicom, dolazi preokret.
– Znaš, ponekad se osećam kao da ništa nema smisla. Toliko je haosa, toliko svega… i ništa ne može da me smiri. I kako god da pokušam da se fokusiram na nešto pozitivno, sve me potresa, nervozi i iritira.
– Znam taj osećaj i tada ti se čini da je svaki sledeći dan sve teže. Ali, znaš šta? Nekada, možda baš tada, kada misliš da više ne možeš, dolazi početak. Možda to nije kraj, možda je to samo trenutak preokreta.
Zamislite jaje. Spolja čvrsto, bez obzira na sve udarce. Ali unutra – život. Ukoliko udarimo spolja, jaje se lomi, a život nestaje. Međutim, kada pukne iznutra, život nastaje. Rađanje, stvaranje. Tačno u tom trenutku kada misliš da ne možeš dalje, kada osećaš da te pritisak savija, tu dolazi mogućnost za novi početak, za nešto potpuno drugačije. Ta tačka, najslabija, zapravo je ključna za preokret.
– Zvuči kao neka filozofija… Ali, čekaj, to ima smisla. Kažeš da iz tih trenutaka kada se osećamo najranjivije, zapravo možemo da stvorimo nešto novo?
– To je ključ. Kada više ne možeš da izdržiš, tada je možda pravi trenutak da se nešto iznutra promeni. Kao kada jaje pukne i u tom momentu nastaje život. Mi, žene nosimo svet u sebi, ali samo ako dozvolimo da puknemo iznutra i stvorimo nešto novo. Možda je to tačka u kojoj se ponovo rađamo, ne samo kao pojedinci, već kao društvo.
Kada nam se čini da se svet oko nas raspada, kada je sve oko nas u haosu, baš tada treba pronaći unutrašnji mir. Ako se prepustimo haosu, on će nas progutati. Ukoliko se odlučimo da se smirimo, naš mir može da se proširi. Sve je u pronalaženju mira u sveopštem haosu. I kako da započnemo? Gde da nađemo snagu da se smirimo, kad sve oko nas budi bes?
Počni sa sobom. Zatvori oči i osluškuj tišinu u svom srcu. Utišaj buku, pojačaj sebe. Ne beži od haosa. Prihvati ga. On je spolja i nema nikakve veze sa našim, unutrašnjim stanjem. Obično izaziva strah, a on u svakom smislu zaustavlja život. Zamisli da problem oblači kaput, stavlja šešir, otvara vrata i odlazi iz tvog života. Kada neko hoće da ide, ja mu ljubazno dam i kaput i šešir. Sa osmehom i srećom.
Ko ima pravo da ti određuje šta je sreća? Šta čini onaj momenat koji ti izmami osmeh? Mnogi su pisali o tome, ali definicija ne postoji, jer za svakoga je u drugom obliku.
Postoje sitne stvari kojima se svim srcem radujem, kao što je miris kafe svako jutro, zanemarujući onaj prvi pogled u ogledalo. Sunce koje obasja moju terasu… komadić torte koji je ostao u frizideru… lepa poruka za dobro jutro… cvetić koji nađem u zimsko vreme i stavim ga iza uva, ma, mnoštvo je toga što me raduje. Kroz sitna radovanja, pronalazim mir u sebi, time mogu da ga prenesem na druge. Počnem od malih koraka. Odvojim minut za sebe. Kada se probudim, dišući, čestitam samoj sebi. Zahvalna sam. Imam još jednu šansu! Za suze, za osmeh, za tugu, za radost, za ljubav, konačno za život. Znam da ponekad ne vidimo izlaz, ali setite se – vaša snaga je veća nego što mislite. Nije teško, samo je potrebno da stanemo i prepoznamo trenutak. Da verujemo u unutrašnju snagu, u stvaranje i da sa njom donesemo mir. Kroz nas, svet može postati mirniji. Prepoznajte svoju snagu i verujte u pravila života. Dozvolite sebi da budete svetlost koja unosi mir, ljubav i ravnotežu u haos.
