Sedim sa drugaricama u kafiću na već tradicionalnoj šoljici razgovora, smeha, opuštanja i čaja u šest. Teme su razne i inspirativne, posebno zato što za nas tri predstavljaju oazu dobrih energija. Gledam ih, dok me genijalna prijateljica zadirkuje opaskom: „Pogledaj joj književni izraz lica, već piše umesto da razgovara sa nama.“ Smejem im se i dostojanstveno i uzvišeno izjavim:
– Da li znate, zašto svet još nije propao?
– Zbog iskrenog „Kako si?“
– Zbog „Kako mogu da ti pomognem?“
– Zbog „Treba li ti nešto para?“
– Zbog „Računaj da ti je to završeno.“
– Zbog „Zašto brineš kad smo mi tu?“
– Zbog „Dolazim odmah!“
– Zbog „Stalno si prisutna u mojim molitvama.“
– Zbog “Moja kuća je i tvoja.”
– Zbog „Sedi da jedemo.“
– Zbog iskrenog „Izvini.“
– Zbog iskrenog „Hvala.“
– Zbog „Kupila sam ti nešto.“
Niko ne zna tačno kada će svet propasti. Ne znam ni ja, ali sve mislim da će tek kada ostane baš malo ljudi sa velikim srcem. Onih ljudi zbog kojih mislim da svet još uvek postoji. Mislim da takvi drže ovaj svet na svojim leđima. Srećna sam što vas imam. Ne znam da ti objasnim, osim da kažem kako su žene pretežno luckaste. Zavole i ne štede se, ništa im nije teško, slepo veruju bez ikakvog otpora. Međutim, takođe su sposobne da dignu ruke od svega. Pogotovo ako im ne uzvraćaš istom merom. Divna, luda stvorenja. Iako se smatra da je kafa najvažnija sporedna stvar našeg života. Čini se, bez svega možemo, sem bez kafe… Menjam tradiciju da umesto kafe ispijamo čaj, koji postaje ozbiljna sporedna stvar u našim životima. Encikolpedija kaže da čaj potiče iz Kine, gde se smatra da je bio prvi put otkriven pre više od 4.000 godina. Prema legendi, car Shen Nong slučajno je otkrio čaj kada su listovi čajnog drveta Camellia sinensis pali u njegovu vruću vodu. Nakon što je probao tečnost, smatrao je da je osvežavajuća i lekovita. Osvežavajuća kao vas dve, a i lekovita kao vaši stavovi, uverenja, ludila mozga i kreativne dosetke na našim čajankama. Zato, drage moje, zaboravite predrasude da je čaj samo za prehladu. Uzmite šolju, opustite se, polećemo.
Smejale smo se u našem čarobnom ćošku kafića i privukle pažnju mnogih u okruženju. Verujem da su oni oko nas pretpostavili da u našim mirišljavim čajnim napicima smo dodale i po neku kap ruma. Nama zaista, nisu bile važne nikakve pretpostavke okoline, jer za dobro raspoloženje nije nam bio potreban alkohol. Mirisalo je na lekovito bilje i sušeno voće, a od svakog januara znale smo da napravimo topli maj.
Mi, žene, šetamo po kući dok peremo zube. U isto vreme dok se tuširamo, čitamo etiketu na boci od šampona. Smejemo se svojim vicevima pre nego što ih ispričamo drugima. Ne treba nam sat, jer imamo mobilni. Mrzimo kada nam vetar pokvari frizuru! Dnevno deset puta minimum gledamo u frižider, iako ne uzmemo ništa iz njega. Događa se često da zovemo svoj mobilni da bismo ga pronašle. Pogledamo u sat i ponovo ga moramo pogledati, zato što smo zaboravile šta je pokazao. Okrećemo jastuk kako bismo spavale na hladnijoj strani. Navijemo sat ranije kako bismo duže spavale. Pre odlaska u krevet izbrojimo koliko ćemo sati spavati.
Predivna stvar je ta da nam postaje sve udobnije u našoj koži, čak i kada nam vreme daje sve manje razloga za to. Kada smo bile mlađe i lepše, bile smo paranoične i jadne. Opterećivale smo se bubuljicama, boljim profilom, lakom za nokte i celulitom. Mislim da je jedna od najvećih prednosti starenja ta što se oslobađamo nekih, nevažnih stvari. Shvatamo suštinu: dobrom čoveku se dešavaju grozne stvari. Ponekad pametan čovek skrene s pameti. Emotivne osobe često nastradaju. Naivnog izigraju. Osetljivog zadirkuju. I svi učimo. I svi nemamo pojma ni o čemu. Nastavljamo i dalje da učimo i zato smo mlade duhom i zato zračimo. Shvatile smo da je život igra u kojoj niko od nas neće uspeti živu glavu da izvuče. Ali dok igra traje znamo da se treba radovati, igrati, smejati i piti čarobni napitak, jer sa njim je sve lakše i lepše.
