Postoje ljudi koji u tvoj život uđu kao kadar koji ne moraš da režiraš. Samo se pojave — i odmah znaš da su tu zauvek, makar od tada pa nadalje ništa ne bilo isto.
Zdravko Šotra bio je jedan od tih.
Onaj koji bi umeo da te nasmeje i kad ti suza visi o ivici trepavice.
Onaj koji bi rekao nešto tako jednostavno, da te raznese u tri sloja: životno, umetnički i ljudski.
Jednom je, onako usput, rekao za moju Terapiju pisanjem:
„Fenomenalno za seriju! Ima tu materijala za ceo ciklus sa Vanjinim dogodovštinama.“
Naravno da je rekao — kad čovek vidi kadar i u tuđem haosu.
Ali nije samo to.
Zdravko i Neda su bili kumovi te knjige. Kumovi u onom našem, balkanskom, najlepšem smislu — dali su joj ime, naslov i dušu.
A ja sam, eto, njima bila „provodadžija“. Dok smo se zasmejavali i nadmudrivali Šotra, Špiček i ja u „Grmeču“, šapnem Špiletu iznebuha: „Spojiću Nedu i Šotru, neodoljivo su kompatibilni!“ Špile je vrisnuo naglas: “ Crnka, veštice jedna!“ Šotra ne znajući o čemu je reč, me je šmekerski branio od izjave i rekao: „Nije ona veštica, nemoj biti prost. Ona je džepna Venera!“
Kad danas pogledam unazad, mislim da sam ih spojila iz čistog nesebičnog interesa — da dvoje meni dragih ljudi postanu prijatelji, pa da se kroz njihovo prijateljstvo i meni svet učini smislenijim.
I sad, kad se setim jedne slike — vidim hotel „Slaviju“. Moj privremeni dom u onim vremenima kad sam, valjda, mislila da je lakše spavati između recepcije i lifta nego između svojih misli.
Zdravko me tada pogleda i mrtav ozbiljan kaže:
„Ajde da se menjamo. Ti budi u mom stanu, a ja ću u hotelu. Nikada nisam živeo u hotelu. Voleo bih da mi drugi čiste svaki dan, menjaju peškire, nameštaju krevet, a da ja ne brinem gde mi je pidžama.“
To je bio on — iskreno znatiželjan za sve oblike života, i uvek spreman da u najobičnijem trenutku pronađe scenario.
I naravno, da me nasmeje dok pokušavam da se saberem između ironije i istine.
Zdravko je umeo da bude ozbiljan bez težine, mudar bez napora, duhovit bez pokušaja.
Njegova ironija bila je vrsta nežnosti, kao kad ti neko blago podigne obrvu i kaže:
„Ma hajde, ne pravi dramu — snimamo komediju.“
U njegovom svetu nije postojala granica između života i filma — jer je oba živeo isto: s merom, s pažnjom, s onim rediteljskim okom koje vidi i ono što mi ostali promašimo.
Bio je čovek koji nije trpeo lažnu veličinu, ali je imao beskrajno razumevanje za male, smotane, ranjive ljude. Znao je da iz njih izvuče ono najbolje — i pred kamerom i van nje.
Kad bismo pričali, uvek je imao onu zlatnu rečenicu kojom bi spustio tenziju i podigao smisao.
Rekao bi nešto što te za tren razbuca, a zatim sredi kao da ti je duša montirana iznova.
Mnogi će ga pamtiti po filmovima, serijama, po večnim likovima i scenama koje su postale deo našeg kolektivnog pamćenja.
Ja ću ga pamtiti po načinu na koji je umeo da sluša.
Po tome što je u razgovoru držao tišinu kao repliku.
Po toplom humoru koji je mogao da izleči i najtvrdokorniji pesimizam.
Kad čovek takav ode, ne znaš da li da plačeš ili da mu aplaudiraš.
Ja biram ovo drugo.
Jer ako je život film, Zdravko je znao kako se režira oproštaj — ne sa suzama, nego sa šarmom.
Možda bi mi sada, da može, rekao:
„Nemoj predugo. U montaži ćeš izbaciti pola.“
Ali, evo, neću ništa da se iseče.
Ovaj tekst ostaje ceo, kao i sećanje na njega.
Za mene će Zdravko zauvek biti onaj kadar koji se ne briše.
Onaj koji ostane u svakom novom poglavlju, makar ga više ne vidiš u scenariju.
Jer pravi ljudi, baš kao i prave rečenice — kad ih jednom napišeš srcem — zauvek ostaju u priči.
Zdravko Šotra, hvala ti što si i od mog života znao da napraviš scenu vrednu gledanja.
