Zamislite da živimo u zemlji u kojoj nema podela ni u kakvom smislu, gde nema svađa ni oko čega, čak i onda kada ne delimo iste poglede na svet, jednake ideje. Gde na ulicama, u prodavnicama, bankama, radnim mestima, školama, fakultetima, dispanzerima, bolnicama, šalterima i u gradskom prevozu vidimo nasmejana lica, lepo vaspitane ljude, koji kada progovore mirišu na čisto, saosećajne. Gde god da se nađete i imate neki problem, susreću vas ljudi koji sami nude pomoć u svakom smislu. Gde se besplatno dele zagrljaji, umesto sendviča…
To je, do pre tri meseca, bila utopija koju sam godinama priželjkivala, a sada je stvarnost. Veoma dobro znam koliko je novinarima na terenu teško da objasne o čemu se radi, jer su krenuli po veliku priču o padu jedne vlasti, a zatekli nešto potpuno drugačije.
Do pre tri meseca, osećala sam se kao poslednja romantičarka na ovom svetu, koja veruje da će dobrota i ljubav spasiti svet. Međutim, život me je demantovao na najverovatniji način, i to baš u trenutku ličnog pada, kada sam posustala i pomislila da gubim sopstvenu suštinu radosti života, bez čega nema ničega. Pojavili su se oni – veličanstveni, savršeni u svojoj jednostavnosti, običnosti i nesebičnosti, mudrosti, ljubavi, beskrajno šarmantni, artikulisani, prelepi mladi ljudi, studenti sa velikim srcem. Mesecima ih pratim, radujem im se, duša mi peva. Posmatram i biram reči i postupke, a jedino što se ne ustručavam jeste da im dajem svu svoju ljubav, zahvalnost i podršku.
Ovo je najpre priča o njima i samo njima, a, uzgred budi rečeno, zbog njih takvih kakvi jesu i o nama – roditeljima, profesorima, nastavnicima, bakama, dekama… I zaista nije važno šta radimo, već koliko smo vremena, energije, ljubavi i pažnje utkali u te mlade ljude, bez obzira na sve i uprkos svemu. Tada sam shvatila da se sve računa. Sve što uradiš, pokažeš primerom, daš bez zadrške – posebno kada ispadneš budala i među neljudima se pravdaš za svoja dobra dela, sve, baš sve se računa. I onda kada misliš da pričaš u prazno, i tada se računa. I vrati ti se svako zrnce dobrote u talasima koji te zapljuskuju kao na plaži, dok ti povetarac miluje lice i kosu.
Oni jesu važni, oni jesu prvi. Oni vraćaju sve one nemerljive sitnice stostruko svima nama. Najzad, počeli smo da plačemo iz dugogodišnje apatije. Oni su nam dali suze radosnice, nadu i prirodne, ljudske reakcije. Svako ima pravo da vidi svojim očima i oseti na svojoj koži njihovu energiju. Slobodno izađite, možete i stidljivo, i sumnjičavo, i ljuto, i nasmejano – i pogledajte sami o čemu je reč. Ne treba niko drugi da vam objašnjava, nisu vam potrebni medijski posrednici, niti analitičari, niti iko vama da analizira našu decu.
Mene su fascinirale čarapice na klupi. Studentkinje su se popele na klupu u parku. Naravno da se skoro svi ražestimo kada ugledamo da neko obuven gazi mesto na kojem treba da se sedi, zar ne? Kažemo nekada glasno, a nekada u sebi: „Sram vas bilo! Ko vas je tako vaspitao?“ A one? Znate šta su uradile? Izule su svoje patike i u čarapama stale na klupu. Baš zbog tog prizora ovaj predivan studentski pokret nazvala bih čarapasta revolucija. Ne znam šta će se vama dopasti – da li smerni ljudi, da li nasmejani, da li opušteni, da li pedantni, koji posle svakog okupljanja sa kesama i metlama počiste za sobom, da li njihova besprekorna organizacija, da li jezik ljubavi koji koriste, bez ijedne jedine uvrede bilo kome, da li zbog njihove jedinstvenosti, zajedništva, odlučnosti i upornosti, ljudskih zahteva? Otvorite oči i pogledajte sami.
Zahvalni smo vam na mudrosti koju pokazujete iz dana u dan. Blagost vaših reči, sa snažnim argumentima, muzika je za naše uši. Iznad ste politike, podela bilo koje vrste, i to ste pokazali primerom. Traženjem korenite promene sistema i u sistemu – najpre odgovornosti, poštovanja zakona, stabilnog rada institucija – neko će reći da je to utopija. Vi ste dokazali da je svaka utopija moguća, korak po korak. Veliki ste. Na pragu života ste nadmašili svakog svog učitelja i zbog toga smo posebno ponosni.
Videh predlog da se studenti kandiduju za Nobelovu nagradu za mir. Što se mene tiče, oni su je već dobili.
